Impas: 5 razloga zašto se osećamo ZAGLAVLJENO i ne umemo dalje

Čini se da su mreže preplavljene pojmovima kao što su burnout, imposter sindrom, overthinking, anksioznost, depresija, prokrastinacija i sl, a slabo ko se pita šta je zajedničko svemu ovome.

Šta je iza osećaja „ne mogu više ovako, ali ne znam kako drugačije“ ili „osećam kao da sam uhvaćen/a u paukovu mrežu i ne znam kako da se iz nje izvučem“?

U geštalt psihoterapiji, ovo stanje ima ime, a to je impas.

Koliko puta ste imali osećaj da znate da nešto treba da promenite, ali ne uspevate da napravite taj korak, jednostavno, stojite u mestu. Kao da vam ni jedna uloga više ne odgovara, da se ni u čemu više ne možete pronaći, ne znate više u čemu ste dobri, šta želite od života, kuda dalje, kako…Niste više sigurni šta vas čini srećnim, zadovoljnim, ispunjenim – gde je nestalo volje za, uglavnom, sve?!

Ukoliko vam je poznato prethodno rečeno, niste lenji ili neodlučni, nedovoljno sposobni ili nedovoljno motivisani, jednostvano ste se „zaglavili“.   

Šta je impas i kako izgleda u svakodnevnom životu?

Impas je stanje unutrašnje blokade koje se javlja kada osoba više ne može da koristi stare obrasce ponašanja, a još uvek nije razvila nove. 

To je tačka zastoja, psihološke paralize, često praćena osećajem zbunjenosti, bespomoćnosti i praznine, jer u impasu se ne možemo osloniti na ono što već znamo, što nam je poznato, to osećamo da jednostavno više ne funkcioniše, a još uvek nema temelja za nešto novo. 

To je granično stanje – psihološki prostor između starog i novog identiteta, između neuroze i potencijala za autentičnost.

Impas nije samo loš period, niti običan manjak motivacije. Impas je često stanje u kome znaš da ovako više ne možeš da funkcionišeš, ali ne znaš kako da napraviš promenu. 

Spolja možda deluješ funkcionalno, ali se iznutra osećaš zaglavljeno, umorno, zbunjeno ili prazno. 

Ako imaš osećaj da stojiš u mestu, ako stalno odlažeš donošenje nekih odluka ili imaš osećaj da svi drugi znaju šta rade osim tebe, verovatno ti ne treba još pritiska, već bolje objašnjenje onoga što ti se dešava. 

Impas nije neprijatelj, on je signal – razvojna šansa da se sretnemo sa sobom onakvim kakvi zaista jesmo i da doznamo šta zaista želimo, a šta stvarno potrebno. On nas poziva na mesto gde nije dovoljno da razumemo, već moramo da zastanemo i počnemo da osećamo.

Evo i konkretnih svakodnevnih situacija u kojima možemo prepoznati ovo stanje:

• Impas na poslu – ostaješ na mestu koje te iscrpljuje, iako znaš da želiš promenu. Osećaš da ne pripadaš tu gde si, možeš bolje, drugačije, posao ti donosi više stresa, nego zadovoljstva, vidiš da ne ostvaruješ svoj pun potencijal, ali te nesigurnost i strah drže na istom mestu. 
• Impas u vezi – znaš da odnos ne funkcioniše, ali ne možeš da presečeš. Nisu ljubav i bliskost ti zbog kojih ostaješ u odnosu, već nemir i nelagoda kada pogledaš u to da ostaneš sam. 
• Impas pred važnim životnim prekretnicama – završetak fakulteta, promena karijere, odluka o selidbi, razvod i osećaj da si „zapeo između“.

Ovo nije samo „težak period“. Ovo je stanje koje traje i ponavlja se. 

Zašto dolazi do osećaja zaglavljenosti? 

Impas se javlja kad naučeni mehanizmi adaptacije više ne funkcionišu. Ti mehanizmi su nekada služili kao zaštita, ali sada postaju prepreka. U porodici, na primer, suviše zahtevnih i autoritativnih roditelja, bilo je lakše i sugurnije da se adaptiramo kao “poslušno dete”.

Međutim, u odraslom dobu, u odnosu sa šefom, na primer, dobijamo potrebu da se pobunimo, ali ne znamo kako. Uloga “poslušnog deteta” više nema istu funkciju i zato nam više nije korisna, ali svoje “buntovništvo” još uvek nismo sasvim upoznali i razvili i zato nam se čini kao da stojimo između ta dva.

Kao da vam se čitav identitet i sve ono što ste znali, mislili, osećali, radili, raspalo i sada deluje pogrešno i nema vam više smisla. Jednostavno, više ne možete da funkcionišete na isti način kao do sad, ali ne znate šta i kako da promenite. 

Zašto impas nije isto što i lenjost?

Zato što možemo biti istovremeno i visoko funkcionalni i zaglavljeni. Ovo se stanje opisuje kao high – functioning freeze: ideš na posao, obavljaš svoje radne zadatke, ali bez mnogo motivacije, skoro kao robot. Deluješ ok, ali u sebi osećaš težinu, prazninu, “maglu” i otpor.

I šire od svog radnog okruženja, raspolažeš s malo energije, odlažeš svoje obaveze, deluješ sam sebi kao da si neodgovoran i lenj. 

Ali, istina može biti drugačija.

Nije da nećeš i ti to negde u sebi znaš. Ono što možda ne znaš jeste da više ne možeš na isti način kao ranije.

Šta nam impas zapravo govori?!

Impas nam poručuje da smo se previše udaljili od sebe. 

Osećamo se zaglavljeno kada shvatimo da smo izgubili sebe, da više ne znamo ko smo i da ne možemo da se setimo kakvi smo bili, čemu smo težili, šta smo voleli i želeli. 

Uloge i očekivanja sredine su nas oblikovali tako da „dobro funkcionišemo“, a impas nas poziva na to da se preispitamo da li je to ono što zaista želimo i kako nam telo na to reaguje.

Kada telo koči um

Impas nije samo kognitivni fenomen – „Ne znam šta da radim“, već celokupno iskustvo zastoja u telu. 

Telo je napeto, ukočeno, sa vrlo malo ili nimalo spontanih pokreta, kao da telo „zastane“, „čeka“, „zamrzne se“. Jedan od najčešćih znakova impasa je zadržavanje daha. 

Disanje postaje plitko, nečujno, nesvesno. Ovo je način tela da zadrži energiju, da ne dopusti da nešto izađe ( bes, suza, reč, pokret ). Osoba može osećati pritisak u grudima, „težinu na srcu“, „kao da nešto stoji unutra“. 

Dijafragma je često zategnuta, pa disanje nije ravnomerno, spontano. Prisutan je osećaj da je „nešto zapelo“, da se ne može izgovoriti. Vilica je zatvorena, stegnuta, zubi su stisnuti, mišići lica sa vrlo malo ekspresivnosti. 

Kao da čitavo telo pokušava da zadrži emocije koje prete da izađu. Ramena su ili podignuta ili spuštena. Ova zona je često mesto gde se nosi odgovornost, stid i teret neizraženih emocija.

U impasu telo nije bez energije, ali ta energija je zarobljena. Možete osećati da ste „na ivici suza“, „na ivici vriska“, ali „ne možete da pustite“, jer je u iskustvu zabeleženo da „puštanje“ neće biti podržano ili je, čak, i opasno. Telo često prvo zna da smo u impasu i to izražava mnogo pre nego što to um može da razume ili izgovori.

Kada overthinking glumi napredak

A šta radi um?! Pokušava da razume, da objasni, da analizira, da iznova i iznova zamišlja potencijalne scenarije, ali stvarne promene nema. Jer overthinking može biti nesvesna strategija da se izbegnu osećanja, a zastati, stati i osetiti duboku i intenzivnu emociju, nije nimalo lako. 

Pet razloga zašto se osećamo zaglavljeno

1. Strah od pogrešne odluke i težina neizvesnosti – proći kroz impas i krenuti ka autentičnom bivanju znači i svesno i slobodno pravljenje izbora. A izbor nosi odgovornost. Međutim, ukoliko osećamo da nemamo dovoljno podrške, bilo od sebe samih ili iz okruženja, da probamo nešto novo, da donesemo neku važnu odluku, da rizikujemo, ostajemo na istom, poznatom mestu, koje nije najsrečnije mesto za nas, ali je poznato.

2. Pritisak tuđih rokova i poređenje sa drugima – društvene norme mogu nametnuti veliki osećaj pritiska, ukoliko nisu naši lični izbori – „Do tridesete treba imati stan, porodicu i stabilan posao“, „Svi muškarci u mojoj porodici su generacijama unazad uspešni advokati, to se očekuje i od mene“, „Žena ne treba da juri karijeru, deca su na prvom mestu, kako to da ne želiš da rodiš dete?!“. Tuđa očekivanja i timeline postaju naša sopstvena merila, a odstupanje od njih izaziva stid i krivicu. 

3. Otpor promeni – impas je unutrašnja drama između potrebe za životom i straha od posledica – „Šta me tamo čeka, ako se pobunim, ako probam da nešto promenim?!“. Impas je stanje, zapravo, potpuno ispunjeno anksioznošću i očajem – „Šta me čeka sa druge strane ovog preteškog zida?“ – nešto novo, nepoznato, uzbudljivo, ali prestrašno. Zato ponekad radije ostajemo na poznatom mestu, ma koliko bilo neugodno, samo zato što je poznato, nego li pustiti se u promenu, koja je neizvesna i nepoznata i ne pruža nikakve garante.

4. Mentalna iscrpljenost (burnout) – impas može da deluje kao „manjak volje“, a zapravo je posledica preopterećenosti. Pod težinom misli da su „drugi uspešniji“, „da nam prolazi vreme, a mi se ne pomeramo, ne postižemo zadate ciljeve“, „ne znamo šta želimo“, osećamo se umorno i iscrpljeno,a kada smo previše umorni, onda nema dovoljno energije za odluke, nema kapaciteta za promenu.

5. Osećaj usamljenosti i odsustvo podrške – kada smo u impasu – patimo, a u patnji se redovno osećamo usamljeno, sa osećajem da niko ne vidi šta nam se zapravo dešava, ako i vidi, ne razume. Kada mi stojimo u mestu, tada nam deluje da se svi ostali kreću. Svi su uspešniji, srećniji, sabraniji od nas. Posledica je povlačenje, udaljavanje i izolacija. Ovakav ili ovakva nemam šta da dam drugima, a da tražim od drugih, ne znam šta – ne znam šta mije potrebno.

Kako izaći iz impasa bez sile nad sobom?

Kada smo u impasu, najmanje što nam je potrebno je još pritiska. Treba nam drugačiji pristup. 

Prvo smiri sistem, pa tek onda odlučuj – najpre nam je potrebno da smirimo nervni sistem, da se pobrinemo za sebe na osnovnom, fiziološkom nivou – više sna, više odmora, podrška disanjem, usporavanjem i brigom o sebi. Impas se ne rešava sa mesta preplavljenosti.

„Koji je najmanji sledeći korak koji ne stvara dodatni otpor?“ – ne treba nam „velika odluka“, ne treba nam „novi život“, „bolji ja“, potrebna nam je podrška i dozvola da možemo toliko koliko možemo SAD. 

Ako si stalno u glavi, izađi iz analize – ako smo sve već razumeli, proanalizirali, isplanirali, shvatili,a opet ne ide, možda nam ne treba još razmišljanja. Treba nam kontakt sa onim šta osećamo, a to što osećamo sigurno nije pogrešno – to je mesto istine. 

Kada razgovor ima smisla – ponekad je najvažnije da neko jednostavno razume šta nam se dešava, bez kritike, bez osude, bez požurivanja, da nam pomogne da vidimo širu sliku i da jednostavno bude tu, kad se sretnemo s teškim i bolnim osećanjima. Ali ne zato što smo „slabi“, već zato što ne moramo sami. 

Kada ipas traje predugo?

Strah i anksioznost su u impasu normalne i zdrave reakcije, a ne znaci slabosti. Depresivnost, bezvoljnost, otuđenost, ravnodušnost, osećaj izgubljenosti, umor, iscrpljenost nisu znaci da „sa tobom nešto nije u redu, da si se pokvario, da si oštećen“, samo su mesta zastoja na kojima zajedno telo i um poručuju da im je potrebno više podrške, više osećaja i više prepoznavanja. 

Ali, ako ovakvo stanje traje mesecima, značajno nam remeti zdravo funkcionisanje, ne prolazi, utiče na san, apetit, volju, pa čak dostigne nivo depresivnog odgovora takav, da nas čini potpuno nefunkcionalnim, onda smo na mestu gde više ne možemo sami i potrebna nam je podrška. 

Potražiti podršku psihoterapeuta nije znak slabosti, već mesto potencijalnog rasta i razvoja. 

Cilj izlaska iz impasa nije da „postanemo bolja verzija sebe“, već da se vratimo sebi – sposobni da integrišemo sve delove sebe, i dobre i loše, da budemo prisutni, otvoreni, svesni i u kontaktu sa svojom autentičnom potrebom, iz koje zrelo i odgovorno pravimo izbore u svom životu.

Da spoznamo „ko smo zapravo“ i postanemo nežniji prema sebi!